Последња седмица Васкршњег поста проводила се од најстаријих времена у најстрожем посту.
Сваки дан ове седмице, назива се у богослужбеним књигама, светим и великим због светих и великих догађаја који су се збили тих дана. Сваки дан има своју тему, а сви заједно се проводе у посту без уља, изузев Великог четвртка који се сматра празничним даном, јер је овога дана установљена Света тајна Евхаристије.
ВЕЛИКИ ПОНЕДЕЉАК (грчки: Μεγάλη Δευτέρα)
Понедељак Страсне (Страдалне) седмице посвећен је последњим догађајима из земаљског живота Господа Исуса Христа који су предсказани у животу страдалног Јосифа, сина старозаветног патријарха Јакова. Попут Јосифа, кога су браћа из зависти бацила у јаму, а затим га продала да би он касније владао Египтом, и Спаситељ је предат у руке грешника, осуђен, распет и сахрањен, а после Свога Васкрсења влада светом.
Поред успомене на Јосифа, старозаветног страдалника, служба овога дана посвећена је и проклетству смокве коју је Спаситељ због њене неплодности осудио да се осуши (Мт 21, 17-22; Мк 11, 19-26), а она је слика јеврејске синагоге која је Спаситеља предала на смрт.
Три песме ο целомудреном Јосифу, праобразу Господа Исуса Христа, за службу овога дана написао је Роман Слаткопевац, а остале песме свети Андреј Критски, свети Јован Дамаскин и Косма Мајумски.
ВЕЛИКИ УТОРАК (грчки: Μεγάλη Τρίτη)
Уторак Страсне (Страдалне) седмице својом службом посвећеном јеванђелском казивању ο десет девојака учи Хришћане да буду увек спремни, попут пет мудрих девојака да Христа, небеског Женика, дочекају и сретну, не само целомудреношћу, већ и добрим делима (јелејем, који се спомиње у одељку који се чита тог дана на Пређеосвећеној Литургији), јер за спасење није довољна само девственост већ и дела хришћанског милосрђа. Поред ове приче, читају се још и друге две: ο талантима и ο Страшном Суду. Песме за службу овога дана написали су Роман Слаткопевац, Косма Мајумски и свети Андреј Критски.
Сава. епископ шумадијски
ВЕЛИКА СРЕДА (грчки Μεγάλη Τετάρτη)
Богослужбене химне овога дана говоре ο жени грешници која је миром помазала Исуса Христа (Лк 7, 36-50). На Велику среду престаје се са служењем Пређеосвећене Литургије као и са читањем молитве светог Јефрема Сирина коју прате велики поклони.
Владимир Вукашиновић
ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК (грчки: Μεγάλη Πέμπτη)
Четвртак Страсне (Страдалне) седмице, у својој служби сећа се свештеног омивања ногу Aпостола од стране Спаситеља, Тајне вечере, односно установљења Свете тајне Евхаристије и натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом установљења Свете Евхаристије – тајне Христовог Тела и Крви, тајне Светог Причешћа. Од изречених речи: „Ово чините у мој спомен…“ (Лк 22, 19; 1 Кор 11, 24), па до данас, Света Евхаристија служи се на свим Православним престолима докле Господ поново не дође.
У току вечере, Господ је открио издајство једног од својих ученика, а потом је са својим ученицима отишао у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти.
На Литургији Великог четвртка освећује се, по потреби, Свето миро у саборним храмовима у седиштима аутокефалних цркава, чије је варење почело на Велики понедељак. На овој Литургији такође се освећују и припремају причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко целе године. Уместо херувимске песме, причасне и песме „Да исполњатсја..“ пева се део молитве пред Причешће: „Вечери твојеја тајнија..“ Увече се држи велико бденије и чита се Дванаест страсних Јеванђеља, у којима су описана страдања Господња.
За успомену на омивање ногу од стране Спаситеља, у саборним храмовима појединих цркава и данас се врши чин омивања ногу после одслужене архијерејске Литургије светог Василија Великог, нарочито у Јерусалиму. У Српској Православној цркви, овај чин се вршио већ у првој половини четрнаестог века, као што се види из Типика српског архиепископа Никодима. У Карловачкој Митрополији обновио га је Митрополит Павле Ненадовић.
Сава, епископ шумадијски
ВЕЛИКИ ПЕТАК (грчки: Μεγάλη Παρασκευή)
Петак Страсне (Страдалне) седмице је дан крсног страдања Господњег. На тај дан, Црква се сећа догађаја који су непосредно претходили Распећу; почевши од извођења Исуса Христа пред суд Понтија Пилата, неуспелог покушаја да Га оптуже, па до гласног викања јудејског народа: „Распни Га!“; ношења крста кроз град, на путу према Голготи; разапињања и праштања џелатима речима: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде“; умирања, скидања са крста, помазивања миром, повијања Тела платном и полагања у гроб; постављања страже да чува гроб да неко не украде Тело Господње.
Тог дана Литургија се не служи, изузев ако би Благовести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву.
У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса Христа, суд јеврејских старешина и римског проконзула Понтија Пилата над Њим, крсна страдања, смрт и скидање са крста. Сама богослужења тог дана састоје се из: јутрења – на коме се чита Дванаест страсних (страдалних) Јеванђеља (ово јутрење се обично служи увече на Велики четвртак), царских часова и вечерња, тј. опело Христово, са изношењем плаштанице. После вечерње, поје се мало повечерје са каноном ο распећу Господњем, такозвани Плач Пресвете Богородице, чији је аутор Симеон Логотет из X века. Овога дана предвиђен је најстрожи пост.
Владимир Вукашиновић
ВЕЛИКА СУБОТА (грчки: Μεγάλο Σάββατο)
Овај дан посвећен је успомени на погреб Господа Исуса Христа и Његов силазак у Ад. Присуство Христово у гробу је Телом, а духом је био у Аду, а у исто време је на престолу био са Оцем и Духом, самим тим што је Он свеприсутни Бог, неодвојив од друга два лица Свете Тројице. То је она субота у коју је Господ Исус Христос показао да је дошао крај старом веку који је био обележен светковањем суботњег дана, и отпочео нови век у коме се светкује дан Његовог Васкрсења, дан есхате, дан који сви Хришћани жељно очекују – Други Христов долазак.
Јутрење Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши се слика Христовог погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије – стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице. Све је ово подељено на три статије. У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће Васкрснути у трећи дан.
При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво ο васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом светог Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове Литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама. Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест ο Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години када се пост састоји у сухоједењу.
Сава, епископ шумадијски
СТРАСНА ЈЕВАНЂЕЉА (грчки: Δώδεκα Ευαγγελίων – Дванаест Јеванђеља)
Ова јеванђеља излажу садржину страдања Христових – зато се и зову страсна; у питању су Христове страсти, то јест страдања. Има 12 страсних Јеванђеља према броју сати ноћи. Одломци ο Христовом страдању узети из сва четири Јеванђеља и распоређени за читање, а између одломака иду антифони – песме које за овај празник имају велику садржајну сличност с текстовима Јеванђеља. Читају се на јутрењу Великог петка, и она, заједно са антифонима који се певају, треба да верне мотивишу да целу ноћ проведу у молитви – како би се усличили Апостолима, који су са својим Учитељем провели ноћ у Гетсиманском врту. Припев који претходи и следи читању Јеванђеља, није редован, него посебан и садржајно је сагласан и дану и текстовима ο страдању Христовом; он гласи: „Слава дуготрпљењу Твоме, Господе“. Њихов избор и употреба за овај дан потиче из раних векова. Свети Јован Златоусти говори ο њима као одређеном појму и пракси за Велики петак, односно Велики четвртак навече.
Димитрије Калезић
ВАСКРС
Васкрс је највећи хришћански празник. Тога дана је Господ Исус Христос васкрсао из мртвих, побједио смрт и свима људима од Адама и Еве до последњег човјека на земљи даровао вјечни живот. Због значаја овога празника, свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака недеља је мали Васкрс. Васкрс спада у покретне празнике, и празнује се после јеврејске Пасхе.
По завршетку суботе, ноћу, трећег дана после Свог страдања и смрти, Господ Исус Христос силом Свога Божанства је оживео, тј. васкрсао је из мртвих. Тело Његово, људско, се преобразило. Он је изашао из гроба, не одваливши камен, не покидавши синедрионски печат, и невидљив за стражу. Од тог момента војници, сами то не знајући, чували су пуст гроб.
Одједном, десио се велики земљотрес; са неба је сишао ангел Господњи. Он је, приступивши, одвалио камен са улаза у гроб Господњи и сео је на њега. Изглед његов био је као муња, и одежда његова бела, као снег. Војнике, који стајаше на стражи пред гробом, обузео је страх, и постали су као мртви, а затим, дошавши себи од страха, разбежали су се.
Тога дана (у први дан недеље), чим се завршио суботњи мир, веома рано, при свитању, Марија Магдалена, Марија Јаковљева, Јована, Саломија и друге жене, узевши припремљено благомирисно миро, пошле су ка гробу Исуса Христа, да би помазале Његово Тело, пошто то нису успеле да учине приликом погребења (те жене Црква назива мироносицама). Оне још нису знале, да је пред гробом Христовим постављена стража, и да је улаз у пећину запечаћен. Зато оне нису очекивале да тамо неће никога срести, и говориле су међу собом: „ко ће нам одвалити камен са улаза у гроб?“ А камен је био врло велик.
Марија Магдалена, претекнувши остале жене-мироносице, прва је пришла к гробу. Још није свануло, било је тамно. Марија, видевши, да је камен одваљен са гроба, брзо је потрчала к Петру и Јовану и рекла: „узеше Господа из гроба, и не знамо, где положише Њега“. Чувши те речи, Петар и Јован одмах су притрчали к гробу. Марија Магдалена их је следила.
Тада су до гроба стигле и остале жене, које су ишле са Маријом Магдаленом. Оне су виделе, да је камен одваљен са гроба. И када су се зауставиле, одједном, увиделе су ангела озареног светлом, како седи на камену. Ангел, обраћајући им се, рече: „Не бојте се, јер знам да Исуса распетога тражите. Њега нема овде; Он васкрсе, како је рекао док је још био са вама. Ходите, видите место, где је лежао Господ. И идите брзо, и реците ученицима Његовим, да Он васкрсе из мртвих“.
Они уђоше унутар гроба (пећине) и не нађоше Тело Господа Исуса Христа. Али, погледавши, увидеше ангела у белој одежди, како седи са десне стране места, на ком је био положен Господ; њих је обузео страх.
И ангел им говори: „не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога; Он васкрсе; Њега нема овде. Ево места, где Он беше положен. Него идите, и кажите ученицима Његовим и Петру (који је својим одрицањем отпао од броја ученика), да ће вас Он наћи у Галилеји, тамо ћете видети Њега, као што вам Он рече“.
Када су се жене почеле двоумити, одједном, изнова пред њима су се јавила два ангела у блиставим одеждама. Жене су у страху пале лицем својим према земљи.
Ангели им рекоше: „што тражите Живога међу мртвима? Њега нема овде: Он васкрсе; сетите се, како вам Он каза, док беше још у Галилеји, говорећи, како Син Човечији треба да буде предан у руке људи грешника и да буде разапет, и трећи дан да васкрсне“.
Тада се жене сетише речи Господа. И изашавши, оне су у трепету и страху побегле од гроба. А затим са страхом и великом радошћу пошле су да обавесте Његове ученике. Путем, никоме ништа нису говориле, јер су се бојале.
Дошавши код ученика, жене су испричале о свему, што су виделе и чуле. Али ученицима су се те речи учиниле празним, и они нису поверовали у њих.
Тада, к гробу Господњем долазе Петар и Јован. Јован је трчао брже од Петра и пришао је гробу први, али није ушао у гроб, већ је нагнувши се, видео пелене како леже. За њим дотрчава и Петар, улази у гроб и види пелене како леже, и платно (завој), које је било на глави Исуса Христа, како лежи не са пеленама, већ смотано на другом месту, одвојено од пелена. Тада је за Петром ушао и Јован, видео све, и поверовао у васкрсење Христово. Петар се дивио у себи. После тога Петар и Јован дошли су к себи.
Када су Петар и Јован ушли, Марија Магдалена, која је притрчала с њима, остала је испред гроба. Она је стојала и плакала на уласку у пећину. И како је плакала, нагнула се и погледала у пећину (у гроб), и увидела је два ангела у бело одевена, како седе, један код главе, а други код ногу, где је лежало Тело Спаситељево.
Ангели јој рекоше: „жено! што плачеш?“
Марија Магдалена им одговори: „узеше Господа мојега, и не знам где положише Њега“.
Рекавши то, она се окренула назад и угледала Исуса Христа како стоји, али од велике туге, од суза и од уверења свог, да мртви не васкрсавају, она није препознала Господа.
Исус Христос јој говори: „Жено! што плачеш? Кога тражиш?“ А Марија Магдалена, мислећи да је Он баштован, рече Њему: „Господине! Ако си ти однео Њега, кажи ми, где си положио Њега, и ја ћу узети Њега“. Тада јој Исус Христос рече: „Марија!“
Добро познати јој глас приморао је да се прибере од жалости, и она је увидела, да пред њом стоји Сам Господ Исус Христос. Она је ускликнула: „Учитељу!“ – и са неописивом радошћу бацила се пред ноге Спаситељеве; и од радости она није разумела сву величину тог тренутка.
Али Исус Христос, указујући јој на свету и велику тајну васкрсења Свога говори јој: „не дотичи се Мене, јер Ја још нисам узишао к Оцу Својему; него иди к браћи Мојој (тј. ученицима) и кажи им: узлазим к Оцу Мојему и к Оцу вашему, и к Богу Мојему и Богу вашему“.
Онда је Марија Магдалена похитала к Његовим ученицима са вешћу о томе, да је видела Господа, и о томе, што јој је Он рекао. То је било прво јављање Христа после васкрсења.
иконија 